ANDREJ ANDREJEVIĆ: HUSEIN-PAŠINA DŽAMIJA U PLJEVLJIMA

Prof dr Andrej Andrejević

HUSEIN PAŠINA DŽAMIJA U PLJEVLJIMA

(iz knjige ”Islamska monumentalna umetnost 16. veka u Jugoslaviji – kupolne džamije”, Avlija, Rožaje 2017.)

Najlepši i najznačajniji očuvani kupolni objekat koji je u turskom periodu podignut u Crnoj Gori nalazi se u Pljevljima. To je džamija Husein-paše Boljanića, koja je smeštena u centru varoši – staroj Čaršiji. Godine  1664. ovu džamiju, kao i druge Husein-pašine zadužbine u Pljevljima, detaljnije je opisao Evlija Čelebi[1], a posle oslobođenja ovih krajeva od Turaka Jevto Dedijer je, 1913. godine, primetio da ova džamija „svojom impozantnošću ulepšava izgled varoši“[2]. Danas na samom spomeniku više nema originalne kamene ploče sa uobičajenim ktitorskim natpisom niti, za sada, ima tragova o zadužbinskoj povelji, koju je Boljanić po dovršetku svojih objekata svakako sačinio i legalizovao. Sadašnji natpis nad portalom džamije odnosi se na njenu obnovu od  1888. godine[3]. Prema arapskom zapisu u jednom starijem islamskom rukopisu, S. Petković je Boljanićevu džamiju datovao u 1569. godinu.[4] Na osnovu jedne neodređene Evlijine primedbe, da je „ograda oko džamijskog dvorišta od drvenih parmaka, jer je dobrotvor umro pre nego što je okolina harema bila dovršena“, V. Srbljanović je osporio ovo datovanje i smatrao da je džamija dovršena pred osnivačevu smrt 1594. godine.[5] Međutim, kako putopisci Filip Difren Kane (1573)[6], Paolo Kontarini (1580)[7] i Lefevr (1611)[8] ističu „u džamiji ovog mesta lepu i umetnički rađenu česmu“, koja i danas stoji ispred Husein-pašine džamije, i kako sam Evlija Čelebi, u produžetku svog opisa, navodi da je osnivač kao misirski vezir (1573-1575) „poslao mletačkim lađama iz Aleksandrije pozlaćene aleme za kupole i minaret, kao i umetnički izrađene asure“, to je izvesno da je 1573. godine džamija već bila izgrađena i da je pomenuti zapis verodostojan.[9] Husein-paša Boljanić je svoju zadužbinu podigao u vreme kada je obavljao dužnost hercegovačkog sandžakbega. Pored džamije, u pljevljima je podigao, prema Evliji, mekteb, medresu, imaret, karavansaraj, amam, kameni most i svoj saraj. Za sada je izvesno samo da je za izdržavanje svojih objekata ostavio zemljišne posede u rodnim Boljanićima[10] i samim Pljevljima.[11] Posle velike barutne eksplozije 1818. godine, „ kad izgore sva čaršija“[12], obnove od  1888. godine, i udara groma  1911. godine[13], pljevaljska džamija je nešto izmenila svoj izgled. Godine  1952. stavljena je pod zaštitu države. Godine 1954. Zavod za zaštitu spomenika Crne Gore pristupio je, u saradnji sa Zavodom Bosne i Hercegovine, studiji restauracije objekta[14] koja je, zatim, tokom narednih nekoliko godina i izvedena.

Džamija u Pljevljima nije velika građevina. Među spomenicima ove vrste na našem tlu ona se ubraja u među one srednje veličine; njena ukupna dužina tek malo prelazi 17 metara, dok se u širinu prostire samo 13 metara. Njen centralni prostor, omeđen zidovima debljine 1,12-1,13 m, čini u osnovi gotovo pravilan kvadrat koga nadvišava kupola raspona od 10,85 metara.

Prelaz iz kvadratne osnove u kružni tambur kupole tu je izveden preko trodelnih kriškastih trompi koje se središnjim delom oslanjaju na stalaktitne konzole, i neke vrste sfernih trouglova, koji, iznad trompi, čine neposredni prelaz u prsten tambura.

Unutrašnjost džamije osvetljava po pet prozorskih otvora na svakom od zidova kubusa, izuzev onog prema tremu, gde su samo dva. Na svakoj strani oktogonalnog tambura, između spoljnih ugaonih pilastara, ostavljen je još po jedan manji prozor. Na jugoistočnoj strani, nad spoljnim uglovima koji pokrivaju trompe, danas se nalaze dve neuporedivo manje slepe i materijalom ispunjene kupolice – tornjići, postavljeni na markantno izdignuta kockasta postolja. Zahvaljujući Evlijinom opisu, kome je ova zadužbina izgledala „kao kakva carska džamija“, izvesno je da su se prvobitno ovakvi slepi tornjići nalazili na sva četiri ugla građevine[15]. Visok i masivan trem pruža se celom širinom severozapadnog zida džamije. On je podeljen na tri dela: niži, središnji prolaz, koga obeležava i nešto povišena kupolica, i dve takođe kupolicama pokrivene bočne, kamenom patosane, sofe. Trem nose četiri stuba kružnog preseka, između kojih su razapeti prelomljeni luci. Uz desni prednji ugao osnovnog kubusa džamije izdiše se neobično vitak minaret čiji vrh doseže visinu od 42 metra. Uzdužnu simetralu građevine naglašavaju portal i molitvena niša mihraba. Monumentalni portal znatno ispada iz ravni zida, pa su na obe bočne strane u njega usečene dve lepo oblikovane i stalaktitima ukrašene niše. U njegovom gornjem deli, iznad pravougaonog polja za natpis, isklesano je deset plitkoreljefnih rozetai bogata stalaktitna dekoracija. Ta vrsta ukrasa ponavlja se i u unutrašnjosti, na reprezentativnom mihrabu. Njegov bogato profilisani okvir upotpunjuje i plitkoreljefni friz koga čine prepleteni poligoni. Oni se u raznim veličinama i kombinacijama javljaju i na raskošnom minberu, dok površine kamenog mihvala ukrašava geometrijski ornament kod koga se smenjuju šestokrake zvezde i heksagoni.

Centralni deo građevine izveden je najvećim delom na licu zidova dobro obrađenim tesanicima krečnjaka ponegde različite veličine ali uvek složenih u pravilne horizontalne redove. Dvanaestostrani minaret je, međutim, zidan naročito brižljivo obrađenim kvadratima laporca.

[1] Evlija Čelebi, Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama (Prevod i komentar H. Šabanovića),  Sarajevo  1967, 393-395.

[2] J. Dedijer, Nova Srbija, Beograd 1913, 300.

[3] Zahvalan sam dr Ljubinki Rajković, profesoru odeljenja za orijentalistiku beogradskog Filološkog fakulteta na transliteraciji i prevodu ovog natpisa. Pomenuta godina je sadržana u ebdžed računu u poslednjem stihu natpisa koji tako predstavlja hronostih obnove.

[4] S.  Petković, Džamije u Srbiji i Crnoj Gori, Enciklopedija likovnih umetnosti 2, Zagreb 1962, 156;  Isti,  Manastir Sveta Trojica kod Pljevalja, Beograd 1974, 11.

[5] V. Srbljanović,  Husein-pašina džamija u Pljevljima, Mostovi II-7, Pljevlja 1970, 96.

[6] R. Samardžić,  Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika XVI – XVII vek, Beograd  1961, 139.

[7] P. Matković, Putovanja po Balkanskom poluotoku XVI vijeka, Rad JAZU CXXIV, Zagreb 1895, 64.

[8] R. Samardžić, nav. delo 157.

[9] A. Andrejević, Pljevaljska džamija i njeno mesto u islamskoj umetnosti na našem tlu, Simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića“,  V, Prijepolje  1978,  177-193.

[10] Evlija Čelebi maja  1664. godine u Boljanićima pominje begovsku kuću („odžak“) Husein-pašinog unuka Džafer-bega Boljanića. (Evlija Čelebi, nav. delo 395)

[11] U manastiru Sv. Trojice kod Pljevalja sačuvana su dva turska dokumenta iz 1649. godine. Iz njih se vidi da se Husein-pašin unuk, Abdulah-aga, u Pljevljima sporio sa kaluđerima ovog manastira oko nekog zemljišta. U muraseli pljevaljskog kadije Mustafe, od februara 1649, kaže se da „svi građani pričaju po varoši da je Abdulah-agin ded, Husein-paša, oduzeo od kaluđera jednu njivu i prepisao je na sebe“, a taj „t.zv. Smajlov čifluk kaluđeri manastira Sv. Trojice obrađuju već više od osamdeset godina“. (F. Bajraktarević, Turski dokumenti manastira Sv. Trojice kod Pljevalja, Spomenik CKA LXXIX, Sarajevo  1935, 42, dok. br. 48 i 49). Činjenica da su kaluđeri 1649. godine „više od osamdeset godina“ koristili ovo zemljište mogla bi, takođe, da govori da je razgraničenje između manastirskog poseda i najvećeg, Husein-pašinog, pljevaljskog vakufa izvedeno pre 1570. godine, dakle u vreme kada smo i datovali izgradnju Boljanićeve džamije.

[12] K. Kostić, Naši novi gradovi na jugu, Beograd 1922, 71.

[13] Pregled spomenika kulture u Pljevljima i okolini, izd. Zavičajnog muzeja, Pljevlja 1964, 5.

[14] Izveštaj Zavoda za zaštitu spomenika kulture Bosne i Hercegovine o radu u 1954. godini, Naše starine III, Sarajevo 1956, 313.

[15]  Evlija Čelebi, Putopis,  nav. mesto.